album sa fotografijama

IV2

Intervju sa Eleni Antoniadis

objavljen u "Pančevcu" 22.juna 2006.godine

Nema netalentovane dece

Retki su likovni konkursi za decu u kojima ne učestvuju učenici Osnovne škole „Aksentije Maksimović” iz Dolova. Još ređi su oni na kojima ti isti đaci ne osvajaju nagrade. Deca su talentovana, nema zbora, ali verovatno ne značajno talentovanija od učenika drugih škola u opštini. Ključ uspeha dolovačkih učenika leži u rukama Eleni Antoniadis, profesorke likovnog. Pored redovnog, programom predviđenog gradiva, ona uvek smišlja dodatne likovne aktivnosti koje raspaljuju dečju maštu. Sledeći korak je slanje radova na konkurse i njihovo redovno predstavljanje publici na izložbama.

PANČEVAC: Koliko dugo radite u OŠ „Aksentije Maksimović”?

ELENI ANTONIADIS: Moji roditelji su se iz Grčke doselili u Pančevo 1949. Ja sam se rodila pet godina posle njihovog preseljenja. Završila sam ovdašnju gimnaziju i Višu pedagošku školu u Beogradu. Vremenom sam se doškolovala i imam zvanje profesora likovnog. Jedno vreme sam radila na zameni u školama u Pančevu i Dolovu, a onda dobila posao u dolovačkoj školi. Sve u svemu, tim poslom se bavim već 25 godina.

• Vaši učenici, a samim tim i vi, imali ste brojne uspehe. Koje nagrade vam najviše znače?

– Nekoliko godina dobijali smo nagrade na republičkom takmičenju. Osvajali smo prve, druge i treće nagrade, kao i priznanja za kolekciju. Međutim, najveći uspesi su oni koje smo postigli u inostranstvu. Tu je konkurencija veoma jaka. Na svetskom konkursu „Radost Evrope” osvojili smo bronzu 2005. i 2006. godine. U Japanu smo dobili dve prelepe diplome, a nagrađivani smo u Iranu, Poljskoj, Portugaliji, Grčkoj...

• Koje teme su najčešće zastupljene u vašem radu s decom?

– Često se bavimo ekologijom. U skladu s tim, učim đake da od starih, iskorišćenih i neupotrebljivih predmeta prave umetnička dela. Tom svojevrsnom reciklažom kod njih se stvara ispravan odnos prema prirodi. S druge strane, svesna sam da danas nije jeftino školovati decu, pa na neki način nastojim da olakšam roditeljima. Tako je nastala ideja o oslikavanju stoličica. Učenici su imali zadatak da nabave nekoliko daščica, da ih zakucaju, naprave stolicu koju će potom oslikati. Takođe, pravili smo perike od iskorišćenih džakova za krompir, vunice i najlona, zatim čaše za olovke od iskorišćenih konzervi, oslikavali smo stare cipele...

• Kako đaci reaguju na takve zadatke?

– Najteže je zainteresovati osmake. U to vreme počinju da ih zanimaju neke druge stvari. Petaci i šestaci obožavaju da rade. Veoma su maštoviti i neverovatno mnogo im znači kada im se rad pojavi na izložbi ili bude nagrađen. Po programu se u školama obično samo crta i slika. Pored toga, mi stalno nešto pravimo. U poslednje vreme radili smo šešire, nakit od folije, modnu reviju u odeći koju su sami oslikali itd. Učenicima sve to znači, a i ja se najiskrenije radujem njihovim rukotvorinama i uspesima.

• Pored Tome Lučije i Dragane Tancabelić, vi ste jedna od retkih profesorki likovnog čiji učenici postižu zapažene rezultate. Kako to objašnjavate i zašto to nije slučaj i s vašim kolegama u drugim školama u opštini Pančevo?

– Činjenica je da su nam plate male, samo, ja na to zaboravim čim uđem u odeljenje. Da bi se postiglo nešto u ovom poslu, neophodno je veliko angažovanje, a nagrada je to što se postigne. Ja sam mu se posvetila do kraja i zbog toga sam potpuno zapostavila sopstveno stvaralaštvo. Uprkos uspesima koje smo postigli, ne smatram da tako treba da se radi. Toma Lučija i ja često preterujemo. Normalno je da deca uz takvu podršku budu uspešna.

• Da li su deca kojoj predajete posebno talentovana za likovno stvaralaštvo?

– Deca obdarena za likovno imaju i drugih talenata. U metodici likovnog vaspitanja istaknuto je da su sva deca uzrasta osnovne škole talentovana za ovaj predmet. Tek s 14 godina javlja se kritičko mišljenje, pre toga se stvara spontano. Ja sam se u praksi u to i uverila.

• Da li imate podršku direktora škole i ostalih kolega?

– Nematerijalna podrška postoji, ali je, kao i u svim školama, problem to što nema dovoljno novca. To pogađa sve u prosveti, ne samo mene. Retke su škole koje mogu da nagrade profesora i obezbede i njemu i učenicima adekvatne uslove za rad.
D. Mladenović